Emkoo

Tray Balla je odrastao u Jefferson Parku, delu grada gde su ulice imale svoj ritam, a dvorišta mirisala na roštilj svake nedelje. Zgrade od crvene cigle bile su njegova prva igrališta, a košarkaški teren u centru parka – njegovo utočište. Još kao klinac, voleo je da sedi na klupi i posmatra starije kako igraju basket. Nije imao najnovije patike, ali imao je loptu koja je već bila izlizana od asfalta i snove veće od čitavog kraja. Kad bi sunce zašlo, dok su se svetla palila, Tray je ostajao da šutira slobodna bacanja sve dok ga prsti ne zabole. U Jefferson Parku život nije uvek bio lak. Ulice su znale da budu grube, a prijatelji da nestanu preko noći. Ali Tray je imao nešto što ga je držalo – veru da može više od onoga što je okolina govorila da mu pripada. Nije želeo da završi kao mnogi pre njega. Ljudi su ga znali kao onog momka što nikad ne odustaje. Na teren je dolazio i po kiši, pravio ritmove udarajući loptom o beton, a zatim bi sedeo sa ekipom i pričao o planovima: muzici koju će snimati, mečevima koje će dobiti, putovanjima na koja će otići. Jefferson Park ga je oblikovao. Naučio ga je da se bori, da se osmehuje i onda kada nije lako, i da nikad ne zaboravi gde je potekao. I dok su mnogi sanjali da pobegnu, Tray je znao da će ga baš to mesto, sa svim svojim svetlima i senkama, uvek pratiti – kao koren, kao ritam srca. @Jug