Out The Mud

[cuh]

Grove Street Families nisu nastali juče. Taj naziv se u Gantonu šapuće, piše, tetovira i precrtava već decenijama. Ali ono što danas postoji u Gantonu — to više nije ona ista banda iz 90ih. Nije više ona stara vojska sa vojničkim redom, hijerarhijom i pravilima koja se ne krše. Danas je to novo lice ulice, oblikovano kroz vreme, greške i promene koje nisu došle iznutra — nego spolja, s vrha.

U vreme kad su počinjali, GSF su se gledali kao kičma kraja. Imali su strukturu, glas, ime koje se nije pominjalo bez razloga. Sukobi sa Ballasima su bili više od običnih pucnjava — to je bila borba za prostor, identitet, za ono malo dostojanstva što je ostalo u zajednici kad je sve drugo otišlo nizbrdo. Narkotici, policijska brutalnost, zatvori — sve je bilo tu. I pored svega toga, Grove je opstajao.

Ali ništa ne traje večno. Tokom godina, GSF su slabili. Neki su nestali, neki upali u zatvor, neki se povukli. Kraj se promenio. Više nema OG-eva koji lupaju šakom o sto, nema više uličnih zakona koji se svi pridržavaju. Danas su mladi na ulici drugačiji. Odrasli su uz telefone, video snimke, Instagram, ali i uz glad, nasilje, odsustvo roditelja. Učili su sve sami. Niko ih nije vodio.

I tu dolazi nova generacija. Klincima iz Gantona niko ništa nije ostavio. Nisu nasledili pare, kuće, pa ni pravila. Sve su morali da nauče na teži način. Neki od njih nisu ni znali zašto ni ko je počeo rat. Samo su znali da je to “neprijatelj”. Mržnja je nasledna. U nekim krajevima, to je jedino što se prenosi sa kolena na koleno.

GSF danas više ne funkcionišu po istom modelu. Nema unapred podeljenih činova. Nema kartica i tablica ko je kome nadređen. Poštovanje se ne dodeljuje, ono se gradi. Oni koji znaju da vode, vode. Oni koji znaju da ćute, ćute. I svi gledaju. Nema mnogo reči, ali se sve zna.

Grove u 2025. ne liči na Grove iz 1995. Ali su zidovi isti. Isti ćoškovi. Isti bol u vazduhu. I dokle god bude bilo ljudi koji razumeju šta znači biti deo kraja, biće i Grove Street Families.

 

 

[Jeffrey_Corleone]

to se čekaloo gl

[Tashard_Barrett]

pokidajtee

[Mima_Boss]

jao bre😍

[Robert_Ford]

 

[cuh]

Ovaj topic je deo zvaničnog zajedničkog RP threada unutar organizacije Grove Street Families na Skill Arena serveru. Sve što se ovde postavlja, odnosi se na IC događaje, likove, odnose i razvoj koji se dešava u igri i kroz RP. Thread je tu da dokumentuje i osnaži RP unutar organizacije, kao i da pruži šansu svima koji žele da se uključe i postanu deo zajednice.

Ako si neko ko se tek upoznaje sa gang RP-om, ko možda do sada nije imao priliku da igra u ovakvom okruženju, ili si samo neko ko voli priču, likove i uličnu atmosferu — dobrodošao si.

Ne gledamo na ime, ni na forum postove, ni na to koliko dugo si na serveru. Jedino što nas zanima je tvoja želja da naučiš, da poštuješ RP i da se ponašaš zrelo i odgovorno prema drugim igračima.

Ovde nema zatvorenih vrata. Ulazak u priču se dešava isključivo IC — kroz RP u igri, a ne kroz aplikacije ili posebne uslove. Ako si tu, i ako se trudiš, prepoznaće te likovi kroz priču. Tako se stiče mesto u organizaciji.

Cilj ove frakcije je da podignemo standarde RP-a na serveru, ali i da pomognemo manje iskusnim igračima da nauče kako se gradi lik, kako se razvija priča, i kako da uživaju u igri bez trke za rankovima, metagaminga i OOC konflikata.

Ako imaš bilo kakvo pitanje — pitaj u igri, priključi se sceni, ili jednostavno posmatraj i vidi da li ti odgovara. Svako počinje negde. Mi smo tu da ti pomognemo da to “negde” ne bude pogrešan smer.

Hvala svima koji čitaju, komentaru, reakciji i podršci ove priče. Ovo je više od fakcije. Ovo je pokušaj da se napravi nešto što ostaje.

 

[cuh]

Rođen i odrastao na južnoj strani Grove Streeta, u kući koja miriše na vlagu i zvuči kao da svakog časa može da se sruši, Qoree je od malih nogu živeo pod tenzijom. Njegova majka? Nema je. Otac? Uvek zauzet, strog, hladan. Nije bilo nikog da ga zagrli kad se uplaši. Nikad nije čuo da je u redu da plače. Umesto toga je dobijao jedno: "Budi muško." I naučio je da bude – na najgori mogući način.

Zato je danas takav kakav jeste. Brz na jeziku, još brži na rukama. Bes u njemu ne znaš da li će da ispliva kroz osmeh ili kroz pesnicu. U školi su ga brzo etiketirali kao problematičnog. Baš tamo je i dobio nadimak koji i dan-danas nosi: Spazz.

Taj nadimak je poneo nakon što je nasrnuo na klinca koji mu je zgazio potpuno nove patike. Svi su mu se tada smejali, ali su ga od tog dana i ostavljali na miru. Naučio je da poštovanje često dolazi kroz strah. Od tada… puca, skače, juri — uvek prvi da reaguje.

Ali ono što većina ljudi ne zna je da Spazz ima još jedno lice. Kad uveče ostane sam, kad se vrata zatvore, svetla pogase, a ekran telefona osvetli mu lice — tada priča. Sam sa sobom. Ili bolje rečeno — pred kamerom.

Na svom malom YouTube kanalu, skrivenom negde među gomilom nebitnih videa, Spazz sedi, mota blunt i priča. O ulici. O svom bloku. O tome kako se sve promenilo. O majci koju nikada više neće videti. O tome kako ga boli pogled oca koji u njemu vidi samo promašaj. O stvarima koje ne može nikome uživo da izgovori.

Nema tu mnogo pregleda. Možda 200 ljudi baci pogled. Ali svaki video za njega znači više nego ijedna tuđa reč. To je njegova terapija.

Istina je da je Qoree samo još jedan klinac koji pokušava da pronađe svoje mesto. I u tom traženju često greši.

Još uvek ne zna ko je. Ali zna jedno — nije slab. Nije neko ko će da ćuti i gleda kako život prolazi pored njega.

[Zehro_Ikanoviic]

ima da jebemo opasno

[Ralkela]

Jahari Wesson je 16-godišnji klinac sa juga Los Santosa – odrasta u betonu gde nemaš mnogo izbora osim da naučiš da se snađeš. Ulica mu je dala mentalitet, ali on od malih nogu pokušava da izgradi nešto više od toga – kroz muziku, stil i pametan hustle.

Na društvenim mrežama je aktivan 24/7 – freestyle klipovi, fit check videi, story-ji s hauba. Njegov nalog @jaharifromthecut ima par hiljada pratilaca, a svaki petak izbaci freestyle pod #FridayFromTheCut. Ljudi u kraju mu često govore da ima "ono nešto" – njegov glas nosi težinu, ali još uvek čeka pravi trenutak da zablista.

Dok sanja da uspe kroz muziku, Jahari zna da se snovi ne jedu. Zato se snalazi – prodaje lažne Jordan 1’s, Off-White dukseve, "Louis" torbice sa swap meet-a i secondhand puffer jakne.

Klinci znaju da je on "Plug za fake drip" i ako hoćeš da izgledaš kao milion dolara za 40, Jahari ti je čovek. neka ga nek stoji ovo ovde

[Mateja_Stankovich]

Diana Austin, poznata kao Minnie Locc, je ono što ostane kad odrasteš gledajući haos ispred zgrade, a ne crtane filmove. Ona je mlađa sestra Spazza. Ima isti pogled. Isti gard. Isti stav kao da nikome ne veruje. Samo što kod nje sve to ide tiše. Ne nosi oružje. Ne gura se na prvu liniju. Ali sve vidi. Sve pamti. Majka joj je nestala iz slike dok je još bila dete. Toliko mala da više ni ne zna kako joj glas zvuči. Otac je tu, ali ne kao otac. Više kao neka hladna senka u kući. Strog, umoran, bez puno reči. Pravila umesto razgovora. Ćutanje umesto utehe. Zato je Diana porasla brzo. Prebrzo. Brata voli više od svega, ali to ne znači da mu sve prašta. Zamera mu što je drži po strani. Što je štiti na silu. Što odlučuje umesto nje. Ona ne želi da bude mala sestra koju svi gledaju kao teret. Hoće da je ljudi zovu po imenu. Da je poštuju. Da zna da može sama. Ima 15 godina. Još ide u školu. Još joj se vidi dečija strana kad se smeje ili kad uveče mota kosu pred ogledalom. Ali ima i dana kad gleda kroz prozor po sat vremena, ne trepne. Kad ćuti i samo posmatra, kao da je sve već videla. Minnie Locc ne traži dramu. Ali zna da je neće moći izbeći. I kad dođe njen trenutak, neće tražiti dozvolu. Jer već sada zna da niko neće otvoriti vrata za nju. Moraće sama da ih razvali.

 

[Maldini]

gl batkosi nek potraje

[Mima_Boss]

Kelford Weaver, poznat kao FoeDoe, nikada nije bio dete kojem je neko posvetio pažnju. Njegova majka je više vremena provodila gledajući telenovele nego pitajući ga kako mu je prošao dan. Otac? On je bio tu fizički, ali u suštini – kao duh. Nema razgovora, nema prisustva. Samo senka u hodniku i umoran glas iza zatvorenih vrata.

Odrastao je na južnoj strani Grove Streeta, među ljudima koji ne postavljaju suvišna pitanja. Gde se ćuti kad treba da se priča i udara kad neko previše pogleda. Tamo gde su ulice rečite, a ljudi ćutljivi. Kelford je još kao mali naučio da nikoga ne čeka. Niti da mu iko duguje nešto.

Imao je govornu manu – blago mucanje koje je postajalo gore kad se uplaši ili iznervira. U školi su ga zezali zbog toga. Neki klinci su umirali od smeha, drugi su ga samo ignorisali. Ali jedan klinac nije – Qoree, kog su zvali Spazz. Njih dvojica su kliknuli odmah. Ne zato što su bili slični – već zato što su bili drugačiji od ostalih.

Delili su sve: čips, sakrivanje pred murijom, tišinu posle batina, i snove o nekom drugačijem životu. Spazz je uvek imao više energije, ideja, čak i taj mali YouTube kanal gde je snimao sebe kako priča o stvarima koje ih okružuju. Kelford je više voleo tišinu. Bio je iza kamere. Nikad ispred.

Spazz ga je ponekad cimao da se pojavi u kadru, da kaže nešto, makar rečenicu – ali Kelford bi samo odmahnuo glavom i pogledao u stranu. Nije želeo da ga čuju. Niti da ga gledaju. Bio je tu, uvek, ali u pozadini.

Dok se kvart smiruje noću, a svetla počnu da trepere, Kelford ostaje sam sa sobom. U glavi ponavlja sve one rečenice koje je hteo da izgovori, ali nije uspeo. Zamera sebi. Mucanje ga nervira, ne jer ga drugi zezaju – već jer se zbog toga oseća zarobljeno. Ljudi misle da je usporen, da ne zna. A on vidi sve. Zna gde ko sedi, ko šta nosi, ko laže a ko stvarno oseća ono što kaže.
Kelford Weaver je možda tih, ali to ne znači da nije tu. I možda ne zna još kako da se izbori za svoje mesto, ali zna da neće zauvek ćutati. Ulica će ga čuti kad bude spreman – i onda neće imati šta da kažu, osim da klimnu glavom u tišini.

Edited 52 minutes ago by Mima_Boss