𝘿𝙚𝙫𝙚𝙧𝙚𝙖𝙪𝙭 𝘽𝙧𝙤𝙩𝙝𝙚𝙧𝙨

[Reuben_Berg]

 

 

Bilo je leto kad su Nazaire i Khalil Devereaux spakovali ono malo što su imali i zauvek napustili Ganton. Ulice su ključale. Grove i Ballas su vodili rat kakav grad nije video godinama. Tela su padala noću, dim se dizao iz zapaljenih haustora, a sirene su se čule kao pozadinska muzika svakodnevice.
Nazaire, mladji brat, imao je pogled čoveka koji je previše video. Nije mnogo govorio, ali kad bi rekao nešto, to je bilo zakon. Khalil je bio vrelokrvniji, brz na rečima, brži na obaraču. Odrasli su u haosu, naučili da prežive među betonom, pucnjavom i ćoškovima gde se trgovalo snovima u kesicama.
Ali sve ima granicu. Kad su ubili njihovog rođaka Taya, klinca koji je imao samo 14 i koji je samo nosio poruke, Nazaire je znao da je to kraj igre. Nema više ponosa, nema više boje bandane. Samo instinkt da preživiš.
Karta do Casablanke plaćena je kešom, bez imena. Kad su kročili na tlo Maroka, prvi put su osetili vazduh koji nije mirisao na barut. Ipak, u očima im je ostao isti plamen, onaj koji ne gasi ni okean.
Život tamo nije bio lak. Ulični psi iz Los Santosa morali su naučiti da se kreću među trgovcima, krijumčarima, i ljudima koji nikad ne postavljaju pitanje odakle si. Nazaire je našao posao u luci, istovarivao kontejnere dok mu ruke nisu popucale. Khalil je vozio taksi po noći, ali nije to bio taksi, više kao pokretna ispovedaonica gde bi mu putnici pričali o svojim poslovima, a on slušao i učio.
Uskoro su se opet našli u senci. Ulična krv ne spira se peskom. Počeli su raditi za lokalnog „biznismena“ iz Casablanke, čoveka koji je video nešto u njima, hladnoću i disciplinu. Njih dvojica su mu ubrzo postali desna i leva ruka.
Jedne noći, dok su stajali na krovu stare zgrade, gledajući more, Khalil je pitao:
„Brate, misliš da ćemo ikad moći da živimo bez ovoga?“
Nazaire je ćutao neko vreme, pa samo rekao:
„Mi ne živimo bez toga. Mi živimo od toga.“
I tad je bilo jasno, nisu pobegli od ulice. Samo su promenili kontinent.
Los Santos ih je oblikovao. Casablanca ih je otvrdnula.
A kad jednom nosiš krv ulice u sebi, ona te uvek nađe, makar bio na drugom kraju sveta.
Prošle su tri godine otkako su Devereaux braća napustila Los Santos.
Tri godine pakla, znoja i prašine u Maroku. Tri godine ćutanja o onome što su ostavili iza sebe.
Ali ulice imaju duga sećanja, i još duže ruke.
Khalil je bio prvi koji je osetio poziv nazad. Jedna poruka, kratka i bez potpisa:
“Ganton gori. Pitaju za tebe”
To je bilo dovoljno. Nazaire nije hteo da čuje o povratku. Znao je da Los Santos ne prašta.
Ali krv je krv. A kad se tvoje ime ponovo izgovara po haustorima i ćoškovima,
to znači da ili dolaziš,  ili dolaze po tebe. Vratili su se tiho, kroz noć, avionom do San Fiera, pa putem kroz pustinju do Los Santosa.
Kad su sišli s puta u Gantonu, sve je izgledalo isto, ali nije mirisalo isto.
Beton je imao novi miris straha, bande su bile brutalnije, klinci još luđi.
Njihove slike još su visile po zidovima, ispod grafita “MRTVI ILI NESTALI”.
Sada su bili oboje, i mrtvi i vraćeni. Khalil je odmah osetio krv u vazduhu, onu staru poznatu energiju.
“Brate, ovo nije više naš hood,” rekao je.
Nazaire je spustio kapuljaču, pogledao niz ulicu i samo odgovorio:
“Zato smo se vratili.” Nije prošlo ni nedelju dana, a već su se vratili u igru.
Oni koji su preuzeli Ganton dok su Devereaux bili odsutni, mislili su da su legende umrle.
Ali kad se prvi pucnjevi čuli te noći kod podvožnjaka, svi su znali, Devereauxi su nazad.

@Paxton_Ferrell

Edited 21 hours ago by Reuben_Berg

[Nazaire_Devereaux]

 

[Colee]

o da

[Nazaire_Devereaux]

[Reuben_Berg]

[Nazaire_Devereaux]

Edited 15 hours ago by Paxton_Ferrell

[Nazaire_Devereaux]

[Reuben_Berg]