Alejandro Hernandez

[Bryant_Jefferson]

ALEJANDRO HERNANDEZ

-je normalan tip.Ima 21 godinu, vozi huntley-a,zeljan je novih iskustava u zivotu jer je tek poceo da "zivi" svoj zivot.

Brzo se snalazi u svemu,u potrazi je za pistoljem da se sto prije "osigura".

Majku i oca je ostavio u meksiku,svom rodnom kraju.

Upoznao je par ortaka sa kojim se do sada najvise druzi.

Ima par hiljada dollara od prethodnih akcija i poslova u meksiku koje je nekako presvercao u Los Santos.

 

Edited yesterday at 12:21 AM by Curcin

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

u saradnji sa: @Darko_Markic

Edited November 26, 2025 by Dzida_Sule

[Bryant_Jefferson]

 

Edited November 27, 2025 by Dzida_Sule

[Bryant_Jefferson]

U ponovnoj saradnji sa: @Darko_Markic

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

1. 
2. @Darko_Markic

Edited November 30, 2025 by Dzida_Sule

[Bryant_Jefferson]

Edited November 30, 2025 by Dzida_Sule

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

[Bryant_Jefferson]

 

nakon kratke pauze rpanje hispanca i ponajvise u hispanskim organizacijama dobio sam ponudu za ulazak u novu fakciju te ovim putem obavijestavam one koji prate ovog chara uopsteno da cu ponovo poceti rpati sa njim.

[Bryant_Jefferson]

Alejandro Hernandez je bio sam u Los Anđelesu, i to ne onako kako ljudi obično kažu da su sami. Nije imao kome da se javi, nije imao gde da se vrati. Grad ga je progutao još davno, pa ispljunuo kad je prestao da mu bude koristan.Kad je odustao od kriminala, nije to uradio iz hrabrosti, nego iz iscrpljenosti. Jednog jutra se probudio i shvatio da mu ruke drhte i kad nema pištolj u njima. Da mu srce lupa i kad je tišina. Samo je nestao sa ulica, promenio kvart, ime skratio, pogled oborio. Našao je posao gde niko ne postavlja pitanja ako ćutiš i radiš.Ali LA ne zaboravlja. Samo čeka.
Noći su bile najgore. Tišina u maloj sobi nije bila mir — bila je pritisak. Sećanja su dolazila bez pitanja: lica ljudi koje je izdao, lica ljudi koje nije uspeo da spasi, lica koja više ne postoje. Govorio je sebi da je prošlost mrtva, ali prošlost je znala njegovu adresu.

Počeo je da šeta ulicama bez cilja. Ne zato što je hteo nešto, nego zato što nije znao kako da stoji mirno. I baš tu, između stare navike i nove praznine, video je znakove Avenues 13. Novi grafiti, nova lica, ali ista glad u očima. Prepoznali su ga pre nego što je on priznao sebi da ih gleda.Nisu ga vukli nazad silom. To nikad ne funkcioniše.Samo su mu dali osećaj da opet postoji.Njegova prošlost ima svrhu. Da njegove greške imaju tržišnu vrednost.

Alejandro je znao da se raspada, ali je to prihvatao polako, racionalno. Govorio je sebi da je privremeno. Da drži distancu. Da je pametniji nego pre. Ali svaka mala odluka ga je vraćala dublje prvo sastanci, onda saveti, onda dela. Granice su se pomerale tiho, bez alarma.
U Avenues 13 nije bio lider, ali nije bio ni pion. Bio je nešto gore: čovek koji zna cenu svega i ipak pristaje. Nije više tražio izlaz, samo kontrolu nad padom. Kad bi se pogledao u ogledalo, video bi nekog ko izgleda isto, ali misli sporije, hladnije, praznije.

Najgore je bilo što se više nije plašio.

Strah je nekad bio znak da još ima šta da izgubi. Sad je ostala samo funkcija. Grad, gang, rutina. Los Anđeles ga je ponovo prihvatio.

Alejandro je s vremenom shvatio da ga najviše ne bole rane koje je zadobio, nego imena koja više niko nije izgovarao.
Njegovi prijatelji su pomrli jedan po jedan, tiho ili nasilno, svejedno — grad je svima dao isto mesto: zaborav. Neki su pali zbog sitnih grešaka, neki zbog pogrešnih ljudi, neki samo zato što su predugo ostali na istim ulicama. Alejandro je u glavi još uvek znao njihove glasove, ali lica su počela da blede, kao stare fotografije ostavljene na suncu.

Na kraju je ostao samo Leo Zambada.

Leo je bio drugačiji. Uvek je bio. Nije govorio mnogo, ali kad bi govorio, ljudi su slušali. Nije imao iluzije o izlazu, nikad nije pričao o “novom životu”. Za njega je ulica bila jedina istina, i možda baš zato je još bio živ. Leo je bio jedina veza sa prošlošću koja nije bila potpuno mrtva, jedini svedok da Alejandro nekad nije bio sam.

Kad su se ponovo sreli, nije bilo zagrljaja, nije bilo pitanja gde je bio. Samo kratak pogled koji je govorio sve: Znao sam da ćeš se vratiti. Leo nije pokušavao da ga ubedi ni u šta. Nije morao. Njegovo prisustvo je bilo dovoljan podsetnik da Alejandro pripada tom svetu, čak i kad ga mrzi.

Smrt prijatelja nije ga naterala da pobegne — uradila je suprotno. Učvrstila ga je. Počeo je da razmišlja hladnije, da se vezuje manje. Ako se niko ne zadrži dovoljno dugo, nema ni koga da izgubiš. To je bila nova logika po kojoj je živeo. Leo je to video, ali nije komentarisao. I on je nosio svoje mrtve u sebi.

U Avenues 13 su ih zvali starom školom. Ne zbog godina, nego zbog pogleda u očima. Pogleda ljudi koji su preživeli previše. Alejandro više nije sanjao. Nije planirao budućnost. Postojao je samo sledeći dan, sledeći zadatak, sledeća tišina posle buke.

.



Alejandro Danas

 

Edited 5 hours ago by Bryant_Jefferson